Велика популарност спортиста и њихова баснословна зарада протеклих две деценије произвела су неповољан курс међу људима у Србији. Сумњајући да систем државе нема шта да понуди младима, родитељи су, препознавши спортски таленат код деце све више усмерени ка томе да од својих потомака направе професионалне спортисте.
Бављење спортом најпре виде као задраву навику у формирању младе особе, а касније када се покаже да дете има талента, апетити постају већи и родитељи често у том магновењу све карте у одгајању детета бацају на његово спортско умеће. Посматрајући успешне спортисте из Србије о којима медији пишу, као и њихове милионске зараде, родитељи већ у својим главама виде излаз из тешке социјалне ситуације гурањем детета да постане успешан професионални спортиста.
У тој борби за “преживљавање” система у којем живимо родитељи често пренебрегну основне постулате спорта и дечијег одрастања а то је ИГРА. Деца врло брзо улазе у професионални систем рада са тренинзима свакога дана или чак два пута дневно, а родитељи усхићени што им је син од 12 година један од најбоиљих играча у свом узрасту у Србији.
Осим беспотребног исцрпљивања физичких и менталних капацитета деце, оно што је најгоре у свему томе је запостављање школе. Деца врло често не заврше оисновну школу редовно већ пређу на ванредно похађање, а средња школа се врло често и не заврши. Ово је нарочито истакнуто у спортовима где је могуће остварити велике зараде попут фудбала, који због природе самог спорта свој тренажни процес обавља најчешће у време када траје настава. Тако да доводи децу у незгодну ситуацију да морају да бирају да ли ће бити на настави или тренингу. Наравно деца бирају тренинг, а родитељи их у томе подржавају и самим чином образовање стављају као мање важну или небитну ствар. Недавно је наш познати кошаркаш Владимир Кузмановић директор репрезативних селекција изјавио „Једини циљ је одлазак у НБА, а томе доприносе идеје родитеља, менаџера, идеје тренера који раде са децом, пошто се у Србији одавно не живи за кошарку него се живи од кошарке. „
Родитељи не знају да само 10 процената деце успе да направи озбиљну каријеру у екипном спорту, а у индивидуалном и много мање између 1 И 2%. После неколико година напорних тренинга који крећу веома рано од 7 године, долази и до засићења код деце, па се често она са 18-19 година и сама повлаче из спорта кад осете да нема више смисла. То може да буде и олакашавајућа околност јер тада имају времена да се посвете неким другим животним стварима. Они упорнији, који истрају до каснијих животних година, ако не остваре успешне каријере у врхунском клубу често играју нижеразредна такмичења за врло минималну зараду и на крају кад заврше каријеру у 35 години постану социјални случајеви, без новца, без образовања и било каквог знања. Најчешће са веома детруктивним ставом о животу и са мањком самопоуздања.
Едукација родитеља у том смислу је неопходна јер морају да схвате да успех у спорту зависи од много фактора и променљивих варијабли, а да је оно што је битно образовање много важније. И саме речи најбољег тенисера света Новака Ђоковића, који је истакао да ће се по завршетку каријере посветити школовању и студирању, довољно говори колико је тај аспект важан у човековом сазревању и одрастању.
Као и родитеље и децу треба едуковати да постоје и друге ствари осим спорта, да треба да развијају своје потенцијале у том смеру.
Јер као што је рекао Алберт Ајнштајн “Свако је геније, али ако судимо риби по њеној спсобности да се попне на дрво, она ће живети цео живот у уверењу да је глупа”